Da li nacionalna država i dalje drži ljude i teritorije?



Jedno od bazičnih pitanja političke teorije koja razmatra savremenost je da li se, koliko i na koji način promenila nacionalna država kao "building block" političke organizacije modernog sveta nacija. Da li će i zbog čega opstati, a koje su funkcije nacionalne države ugrožene procesima koji prelaze nacionalne granice, zasnovanim na globalnoj ekonomiji i informacionim tehnologijama? Nacionalna država se odlikuje suverenom vlašću na svojoj teritoriji. Teritorijalna utemeljenost, kao esencijalna za moderne države, u doba prostorno-vremenskog sažimanja nije više od centralnog znacaja.


Moderna društvena teorija je pretpostavljala "državnu kontrolu prostora" (Beck), društva su posmatrana kao državna društva, a društveni red kao državni red (container theory of society). Bazična premisa "prve modernosti", je ono što A.D.Smith naziva "metodološkim nacionalizmom", naime, postavka da konture društva uveliko koincidiraju sa nacionalnom državom.


"Moderna nacija je prevashodno teritorijalna po karakteru. Drugim rečima, nacija je ljudska populacija koja je teritorijalno vezana, uz pokretljivost kroz tu teritoriju i čiji članovi pripadaju određenoj teritoriji koju prepoznaju kao 'svoju' po pravu. Postoji bliska podudarnost, čak jedinstvo između domovine i njenih resursa i naroda(...). Narod i zemlja su ujedinjeni i kroz zajedničko zemljište i kroz ekološku bazu objedinjene ekonomije i kao rezultat istorije zajedničkih iskustava i sećanja, uzajamnih zadovoljstava i patnji, koji vezuju događaje za konkretna mesta(...)."[1]


Ako nacionalna država temelji svoju moć (kontrole članstva, važećih zakona, odbrane granica) na vezanosti za određeno mesto, šta se dešava sa njenim funkcijama u dobu deteritorijalizacije ekonomskih i drugih aktivnosti? Iako se mišljenja teoretičara unekoliko razlikuju u vezi naglaska na određenim funkcijama države koje su ugrožene i projekcije buduceg razvoja, može se izdvojiti nekoliko oblasti u kojima su dešavaju promene koje bitno menjaju suvernitet država.


Najpre treba razmotriti uticaj globalizacije ekonomije, što je i po Kastelsu najvažniji uzrok opadanja funkcija države. Ekonomija se denacionalizuje, države više nisu okvir privrede. Transnacionalne korporacije, o čemu govori Beck, koriste globalan prostor manevrisanja i konkurencije između država u nedostatku globalne političke regulacije ekonomije. Tako se svaka od poslovnih aktivnosti izvodi u zemlji koja za to nudi najpovoljnije uslove, rad se izvozi tamo gde je najjeftiniji, a porez se plaća tamo gde je najniži. Ovo poslednje je jako važno za nadzor nad ekonomskim aktivnostima na određenoj teritoriji. Pravo da se ubire porez je bazični princip na kome počiva vlast države. Takođe, raskidanje socijalnog ugovora između rada i kapitala, koji je bio vezan za državni okvir, onemogućuje državu da vrši preraspodelu dohotka i obezbeđuje socijalnu jednakost kojoj je težila država blagostanja (welfare state). "Kako nacionalni okvir gubi svoju vezujuću snagu, dobitnici i gubitnici globalizacije prestaju da sede za istim stolom. Novim bogatima više nisu 'potrebni' novi siromašni. (...) ne postoji okvir u kome ovaj glavni konflikt može da bude reprezentovan i regulisan."[2]


Dalje, države gube politički uticaj na procese koji utiču na njihove ekonomije, na ekološku ravnotežu, na bezbednost. Na globalnoj sceni postoji, osim transnacionalnih korporacija, mnoštvo aktera (međunarodne organizacije, regionalne integracije, internacionalne vojne komandne strukture) koji utiču na unutrašnju politiku i bez donošenja konkretnih odluka u Parlamentu i bez ikakve rasprave. U sferi "subpolitike" (Beck) dešava se direktno balansiranje pritisaka i interesa. Rosenau kaže da su države i same umnogome odgovorne za negativne posledice globalizacije, jer učestvuju u transnacionalizaciji proizvodnje i postaju subordinisane korporativnim interesima. To ugrožava njihovu sposobnost da reprezentuju političku volju svoje populacije.


"Pražnjenje" države, erozija njenih kapaciteta i isticanje resursa u globalnu sferu, te preklapanje mnogih struktura autoriteta u savremenom multi-centričnom svetu rezultiraju gubljenjem legitimiteta. Istovremeno, ono što Rosenau zove "skill revolution" (dostupnost znanja i veština stanovništvu preko informaciono-komunikacionih tehnologija i širenje iskustva i znanja preko novih medija) pospešuje fragmentirajuću dinamiku. On smatra da se svuda dešava eksplozija organizacija, a naročito kolektivne akcije na "grass root" nivou, kojom građani, koristeći svoju imaginaciju, brane svoje interese i zahtevaju ostvarivanje svojih prava.


Tokovi "boundary-spanning" aktivnosti (koje prelaze, premošćuju granice), koje su rezultat revolucije u mikroelektronici, transportu, organizacijama, ekonomiji, čine granice poroznim, bar u nekim delovima sveta, čak i suvišnim. Teritorijalnost gubi svoj organizirajući fokus i javljaju se novi kolektivni entiteti za koje se vezuje lojalnost i kojima se pripisuje legitimnost. Internet i drugi mehanizmi prevazilaženja (ili ignorisanja) granica, uz eksploziju organizacija i revoluciju veština, stvaraju izvore autoriteta koji nisu teritorijalno vezani. Rosenau vidi savremeni multicentrični svet kao sačinjen od mnogobrojnih sfera autoriteta (SOAs – spheres of authority), od kojih "...neke mogu biti delimično zasnovane na teritorijalnosti, ali nijedna od njih ne može biti potpuno zasnovana na istoj vrsti geografskog prostora koji je obeležio eru nacionalne države."[3]


Jedno od ključnih pitanja ovde mora biti kako ce promena značaja teritorijalnosti uticati na forimiranje i održavanje nacionalnih i etničkih identiteta? Kastels smatra da ce nacionalna država opstati jer joj preostaje kao resurs osiguravanje kolektivnog identiteta. Međutim, kako su identiteti postali slojeviti, nezasnovani samo na teritorijalnoj pripadnosti, demokratska politika identiteta moraće da bude uključujuća i usklađujuća.


SOAs po Rosenau uključuju susedstvo, profesionalne organizacije, mreže istomišljenika, društvene pokrete, dijasporu, lokalne uprave, pa i države, dakle, različite kolektivitete koji su u stanju da vežu legitimirajuće sentimente i budu izvor autoriteta, pa će u budućnosti glavni problem biti razgraničenje sfera lojalnosti i konfliktnih obaveza. To su po njemu novi akteri društvenog ugovora, umesto nacionalne države. Bez obzira na eventualnu kratkotrajnost ovih struktura, važno je da one efektivno vezuju lojalnost, ali ne više kao "terminalni" entiteti. Ali autor tvrdi da sve to nece ličiti na neo-feudalnu fragmentaciju, jer neće biti isključivih lojalnosti, već će postojati decentralizovane strukture vlasti i mnoštvo političkih entiteta, naravno, u sprezi sa integrativnom dinamikom.


Smith, sa druge stane, smatra da oživljavanje etničkih nacionalizama koje se može primetiti u raznim delovima sveta svedoci da, ako je država u krizi, to je zato što je narušen njen pluralni, polietnički karakter procesima druge modernizacije i dalje scijentifikacije države. "Ako je ekonomskoj kontroli države upućen izazov od strane ogromnih transnacionalnih kompanija i poduhvata koji dominiraju većim delom planete, ako je njena vojna nadmoć ograničena nuklearnom dominacijom supersila a onda i internacionalizacijom komandnih struktura i vojne tehnologije, njena socijalna i kulturna moć i probojnost su se, ako ništa drugo, uvećali, uprkos promenama bez presedana, koje su rezultat kompjuterizovane informacione tehnologije i globalnih sistema masovne komunikacije."[4] Jedan od neočekivanih izvora oživljavanja etničkih nacionalizama su upravo nove tehnologije, koje omogućuju stvaranje mreža etničkih i jezičkih zajednica u opoziciji državi i širim integracijama.


Anthony H. Richmond smatra da će nastajuće supranacionalne strukture biti tolerantnije prema etničkim i kulturnim razlikama od moderne države. Održavanje etničkog identiteta postaće manje zavisno od teritorijalne osnove i organizacione strukture, ali će komunikacione mreže možda otvoriti prostor i za reakcionarne i netolerantne pokrete koji će možda zahtevati jačanje nacionalnog suvereniteta i etničku homogenost.[5]


Na kraju, zaključimo sa Beck-om: "Zar nije moguće, (...), izvući zajednički imenitelj iz različitih dimenzija globalizacije i sa tim povezanih rasprava? Zapravo jeste. Jedna konstantna karakteristika je preokretanje centralne premise prve modernosti: naime, ideje da mi živimo i delujemo u, zaokruženim u sebi, prostorima nacionalnih država i njima sledujućih nacionalnih društava. Globalizacija znači da su granice postale sve uočljivije manje relevantne za svakodnevno ponašanje u različitim dimenzijama..."[6] Više ne važi postavka da su društva začeta, zamišljena, organizovana i doživljena kao međusobno odvojene teritorijalne jedinice.

----------------------------------------------------------------------
[1] Anthony D. Smith, Nations and Nationalism in a Global Era, Polity Press, 2002
[2] Ulrich Beck, What is Globalization?, Polity Press, 2000
[3] James N. Rosenau, States, Sovereignty, and Diplomacy in the Information Age
[4] Anthony D. Smith, isto
[5] vidi: Anthony H. Richmond, Ethnic Nationalism and Post-Industrialism, u: Nationalism – Oxford Readers
[6] Ulrich Beck, isto

Popular posts from this blog

Misliti IG

Subvertise!

Information work is never done