INFORMATION SOCIETY

Globalna ekonomija i globalna konkurencija dovele su do krize profitabilnosti 1970-ih i do restrukturiranja kapitalizma. Organizacionim promenama u kapitalističkom preduzeću se pokušava odgovoriti na rastuću neizvesnost u novim strukturalnim uslovima proizvodnje i tržišta. Širenje informacionih tehnologija stupa u interakciju sa organizacionim promenama i vodi nastajanju nove tehnološko-ekonomske paradigme. Tejlorovu naučnu organizaciju rada (fordizam) klasičnog industrijalizma zamenjuje postfordizam informacione ekonomije, masovnu proizvodnju fleksibilna proizvodnja.[1] Nova informaciona paradigma donosi promene u svim aspektima rada i ekonomije i utiče na pojavu novih oblika socijalne isključenosti. Brojni su pokušaji da se mapira nova socijalna i profesionalna struktura društva. Ko je u jezgru nove ekonomije, ko je na periferiji, a ko ostaje izvan? Koji sektori ekonomije su u ekspanziji i koje vrste rada u njima učestvuju, kakva se u njima zaposlenost očekuje u budućnosti?

Jedna od najživljih debata u vezi suštine Interneta odvija se u krugovima i organizacijama koje se bave upravljanjem Internetom ( Internet Governance – IG ). Diskusije o upravljanju Internetom se centriraju oko dva problema: šta je to Internet i šta je to upravljanje?[1] Sva ostala pitanja odnosa Interneta, društva i upravljanja slede iz ova dva prethodna i preispituju širok spektar problema, trudeći se da uspostave konceptualni okvir razmatranja različitih aspekata i vrsta upravljanja Internetom i njihovih društvenih implikacija. Internet je nov i kompleksan fenomen, pa je potrebno definisati pojmove koji se upotrebljavaju da bi se izbegao komunikacijski šum u teorijskim debatama i došlo do praktičnih rešenja koja uvažavaju sve važne aspekte problema i stavove zainteresovanih strana ( stakeholders ). Jedan od pokušaja da se kategorijalno savlada kompleksnost fenomena IG i predloži jedan mogući pristup organizaciji polja IG-a je sledeća taksonomija.[2] Kroz incijalno konceptua

Teorija o svojini je oduvek bila tačka sukobljavanja ideologija, promovisanja interesa određenih društvenih grupa i temelj svetonazornih razlikovanja. Oslanjajući se na filozofski i ekonomski koncept, konkretna zakonska uobličenja svojine i shvatanja šta je legitimno posedovati određuju morfologiju jedne društvene strukture, pravce i mogućnosti razvoja društva i kulture. Kada se govori o zakonskoj zaštiti idejnih tvorevina, još je veći prostor za neslaganja. Koje intelektualne tvorevine, u kom obliku i koliko dugo treba da budu vlasništvo tvorca ili titulara, a kada treba da postanu opšta svojina, da uđu u javnu sferu ( public domain )? U vezi karakteristika ideja kao specifične vrste robe i određivanja i proračunavanja njihove ekonomske (protiv)vrednosti postoji niz rasprava. U njima se ukazuje na:[1] - razlikovanje fizičkog nosioca od intelektualnog sadržaja – da li su ideje uvek otelovljene u stvarima ili ljudima ( embodied or disembodied ); - na to da korišćenje ideja

Sa pojavom Interneta i novih oblika društvenosti vezanih za novi medij, virtuelnih zajednica, oživljava diskusija, koja u stvari nikada nije ni prestajala, o tome šta je uopšte zajednica, kao jedan od temeljnih socioloških pojmova. Kakav je odnos između ranijih i novih oblika zajednica, koje su od njih "prave" – pitanja su relevantna za metodologiju istraživanja virtuelnih zajednica, o čemu govori Smiljana Antonijević.[1] Opozicija virtuelnog i stvarnog u konceptualizaciji zajednice kao predmeta istraživanja, iako je vodila empirijskim rezultatima čije su interpretacije bile kontradiktorne, je jako uporna navika mišljenja, koja je, na različitim nivoima, prisutna kod mnogih autora, i onih koji su oduševljeni virtuelnim zajednicama, i kod onih koji ih smatraju tehnološki degenerisanim oblikom zajednice. Howard Rheingold u svojoj definiciji VZ vidi kao: "društvene grupe koje nastaju na Mreži kada dovoljan broj ljudi učestvuje u javnim diskusijama dovoljno d

Savremene studije kulture, medija, umetnosti, društvenih pokreta, u neoavangardnom pokretu Situacionistička (prvobitno Letristička) Internacionala nalaze elemente koji su relevantni za razumevanje duhovne klime koja obeležava postmoderno (postindustrijsko, informatičko...) doba. Ja ću ovde ukazati na to da su situacionisti, između ostalog, uticali na današnje forme medijskog aktivizma svojom teorijom i tehnikom umetničko-društvenog delovanja, koju su stvarali najaktivnije između 50-ih i 70-ih godina 20. veka. Teorijski okvir, u kome su situacionisti koristili taktike delovanja kao što su détournement i dérive, ponajviše je postavio Guy Debord u svom poznatom delu Društvo spektakla (1967). Navešću par opisa "spektakla" iz navedenog dela (pisano je u formi paragrafa): 1 U društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je predstavljen kao ogromna akumulacija prizora. Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu. ... 6

Uputstvo proizvođača za korišćenje veš-mašine pretpostavlja kao neproblematičan cilj korišćenja mašine, a takođe "stavlja u zagrade" bazična pitanja o tome od čega se sastoji mašina, šta je mašina, da li bi trebalo ili ne da peremo i šta znači prati.[1] Svet u kome danas živimo ne možemo opisati, niti zamisliti budućnost bez tehnologije. To je buzz-word početka 21. veka. Da li su naše razmišljanje o sadašnjosti i planovi za budućnost, u kojima već zdušno učestvujemo pričajući o tehnologiji i koristeći je, na neki način određeni preovlađujućim diskursima u vezi sa tehnologijom? Ako prihvatimo da su u društvu dominantni oni diskursi koji odgovaraju moćnim društvenim grupama, a da diskursi usmeravaju naše mišljenje i definiciju situacije, te nude samo ograničen broj pozicija subjektima i pravaca akcije, treba da pokušamo najpre da razumemo šta se misli i može misliti kada se govori o mašinama i ljudima.[2] U vezi tehnologije se, i na zdravorazumskom nivou i u teorij